“Znanje postaje osnovni resurs privređivanja, koji omogućava da ostala tri resursa, radna snaga, kapital i prirodni resursi budu produktivni.
Pojam »znanje« se na različite načine interpretira, s obzirom na to da su pažnja i napor istraživača usmereni na određivanje prirode znanja i prirode mišljenja, određivanje uloge konteksta i na određivanje socijalne komunikacije između odraslih i učenika, i između vršnjaka.
Opšti cilj vaspitanja i obrazovanja, sa kojim su saglasni i teoretičari i praktičari, jeste razvoj saznanja. Analiza postojećih istraživanja pokazuje da postoji usredsređenost istraživača na razvoj sposobnosti saznavanja kao cilja obrazovanja. Reč je o osobenosti učenika da razumeju svet, da uspešno rešavaju probleme i da usvoje raznovrsna značenja iz te interakcije.
Prema istraživanju Stanford Univerziteta (SAD): Ukupno ljudsko znanje nastalo do 1900. godine udvostručeno je do 1950. godine. Od tada se celokupno ljudsko znanje udvostručava svakih 5 – 8 godina.
Ovaj fascinirajući podatak osim što sam po sebi predstavlja zanimljivost, ima neslućene implikacije na naš svakodnevni život – privatni i poslovni. Na privatnom planu ova „eksplozija” znanja ima za posledicu da zemlje i pojedinci kojima su novoosvojena znanja na raspolaganju stiču velike potencijale za kontinuirano povećanje životnog standarda, kvaliteta života i bogatstva uopšte.
Na poslovni život pojedinaca, organizacija, država i sveta posmatranog u celini, ove ogromne, ubrzane i svakodnevne promene utiču na način koji će u svakom pogledu i značajno izmeniti dosadašnji način života.
Na početku 21. veka susrećemo se sa ogromnim promenama:
- život, društvo i ekonomija postaju sve složeniji,
- vreme u kojem živimo je nepredvidivo,
- priroda poslova se radikalno menja,
- sve više poslova nestaje usled tehnoloških promena,
- prošlost sve manje može biti oslonac i putokaz za budućnost.
Već sada je teško predvideti koja znanja i veštine će biti potrebne i tražene za narednih 10 godina. U većini profesija znanje se duplira svakih nekoliko godina, što znači da znanje svakoga od nas treba da se duplira svake 2 – 3 godine samo da bi “držali korak” sa promenama, a oni koji to ne budu činili neumitno će zaostajati!
Pogotovo što se u poslednje vreme beleži trend stalno prisutne erozije, amortizacije znanja koje tokom tri do pet godina zastareva do 50%.
Društva u kojima se vrednuje znanje kao resurs, koja ulažu u obrazovanje i nauku, u kojima je razvijena informacijska infrastruktura i u kojima se visoko ceni individualnost, sposobnost i kreativnost pojedinaca i organizacija, nazvaju se inovativna društva.
Japan je još 1980. godine doneo stratešku odluku da japanska privreda promeni strategiju razvoja. Umesto investiranja u tešku industriju i petrohemiju, težište ulaganja pomereno je na delatnosti koje počivaju na ljudskom umu i znanju i koje troše malo energije i sirovina. Rezultate te vizionarske odluke može se videti danas.
U SAD broj zaposlenih u delatnostima visokog znanja, kao što su profesionalne i poslovne usluge, izjednačio se sa brojem zaposlenih u industriji.
U Velikoj Britaniji osnovni prioritet vlade je edukacija svojih građana. Ovo opredeljenje je potvrđeno imenovanjem „prvog državnog Podsekretara za doživotno učenje.
Diploma nije garancija za posao, ukoliko se ne poseduju odgovarajući lični kvaliteti, kao što su: sposobnost za timski rad, osećaj odgovornosti i lične discipline, sposobnost donošenja odluka, osećaj za saradnju i spremnost da se rizikuje, inicijativnost, radoznalost i kreativnost, profesionalizam, težnja ka perfekciji i dosezanju graničnih mogućnosti i osećaj građanske odgovornosti.
Čovek, inače, vodi rat u sebi između zahteva nametljivog traženja od njega i onoga što on može ostvariti. Od svega toga se treba braniti znanjem.
Polazeći od ovih stavova, tokom celog života potrebno je učiti i shvatiti da suština učenja podrazumeva učenje ljudi da misle, a ne da samo akumuliraju činjenice.
