Nakon petooktobarskih promena 2000. godine, stručnost i profesionalnost, kao do tada zakonski i statutarno vazeći kriterijumi u izboru direktora ustanova kulture, zamenio je imperativ namirenja partijskih potreba, pa na taj način obezbedenje biračkog tela.
U tu svrhu, krajem decembra 2000. izvršene su izmene i dopune statuta ustanova, te je određeno da: direktore postavlja i razrešava Skupstina opstine Vršac!
Dakle, nema konkursa, nema uslova stručnosti, nema radom stečenog iskustva, nema zakonom i statutom propisanog, položenog stručnog ispita, nema propisane saglasnosti matične ustanove.
Dovoljno je članstvo u partiji na vlasti, u okviru "koalicionog dogovora", pa kome je šta pripalo, ta partija, kroz instrumentarij Skupštine opštine, postavlja svog direktora.
Skupština opštine, kao osnivač imenuje i upravne odbore tih ustanova. Tako imamo neodrživu pravnu situaciju da upravni i izvršni organ (direktora) imenuje, odnosno, postavlja i razrešava Skupština opštine, kao osnivac, a da direktor za svoj rad ne odgovara ni upranom odboru ni osnivaču. Ili to samo nigde ne piše?!
Pri tom osnivač upravlja ustanovom na klasičan birokratski način, budžetskim odlukama, putem svojih stručnih službi i direktora, u potpunosti ignorišući upravne odbore, označene zakonom i statutom, organom upravljanja u ustanovama kulture!
Time je uspostavljena potpuna kolizija izmedu osnivača, upravnog odbora i direktora. Upravni odbori su prepušteni sami sebi.
Tako se dešava da direktor upravlja upravnim odborom, ukoliko predsednik upravnog odbora nije "u materiji" ili je nedovoljno stručan ili vičan toj funkciji.
Ovim su narušeni i elementarni principi hijerarhije u vrčenju funkcije upravljanja od javnog interesa gradana.
Istina, ponovljena greška (ili namera) je i Zakon o kulturi, s kraja avgusta 2009. godine, koji, ipak, vraća instituciju Konkursa i pretpostavlja ispunjenje uslova iz specijalizacije struke, kod imenovanja direktora ustanova kulture.
Uzdajmo se u doslednu primenu Zakona?!
Izvor: Građanin reporter
