Izvodi iz nasleđa Radomira Konstantinovića
Politički stav duha palanke izgleda kao stav duha delatnosti (činjenja), kao šušto oličenje te delatnosti, a zapravo je čista funkcija same ravnodušnosti, pre svega ravnodušnosti prema iracionalnom.
Palančanin, ako je političar, on je to zato što nije ljubavnik, ali i zato da bi odbio iskušenja ljubavi; njegova ljubav za politiku jeste njegova ne-ljubav za ljubav, jedna u sebi samoj protivrečna ljubav-ne-ljubavi, pa zbog toga je to jedna prividna ljubav onako kao što je i njegov politički duh, u čistoj svojoj delatnosti, jedan čisto prividno politički duh.
Zaveren trajanju, on je zaveren protiv svakog preobraaja pa time i protiv svake delatnosti.Nesposoban kao stvarni činilac, onaj koji se zaista pita, on svuda hoće ovu svoju onemogućenost , ali zato da bi onemogućio dalje onemogućavanje, da bi na neki način porekao dalje poricanje sebe. On hoæe da neæe delatnost, kao delatnost preobraaja, onako kako hoæe da neæe rad;osnovna delatnost (politika) je delatnost protiv delatnosti, ili prividnu delatnost.
Egzistencija, koja zahteva od njega delatnost, na ovaj način se još više pretvara u igru prividnosti (delanja).Sam za sebe svoj sopstveni privid, on tone u očajanje kojim ima da plati svoju ,,sigurnost,,.On je siguran jer je prividan.
Doživljaj (delatnost) koji je suštinsko kretanje i jemstvo svakog daljeg kretanja, on uporno odbija u ima ,,događanja,, kao pokušaja nekakvog apsurdnog doživljaja.
U tom smislu njegova programska svest je protivna kretanju, i zbog toga je protivna stvarno-tvoračkoj egzistenciji koja je ovde ,,zadržana,, u nepokretu.
Bezumne političke strasti sveta palanke potiču iz ove bez-strastvenosti (doživljajne nemoći kao moći ništavila).
Politika ovog sveta je politika prevare jer je sama (ta politika) zasnovana na pokušaju prevare egzistencije ( sentimentalističke jer netragične, događajne jer nedoživljajne), kao na pokušaju prevare istorije njenom degradacijom od istorije traženja smisla - na istoriju unapred datog smisla.
Načelo lukavstva je vrhovno radno načelo ove politike koja je bez-politična jer je bez cilj, sama sebi cilj, jedna igra kojom vlada duh nadigravanja i iz-igravanja.
Ne biti prevaren je ovde i dalje osnovni imperativ koji, u praksi, znači prevariti - jer praksu, svest ovog imperativa neprestano oseća kao moguću prevaru.
Ako je duh palanke istorijsko delo, koje se objavljuje kao nemirenje sa istorijom, u pokušaju ostvarenja jednoga sveta koji bi značio kraj sveta, kao sami kraj istorije, i ako je zbog toga on nemoguć pa zato zaista nema svog sveta (sveta u kome bi se on materijalizovao, koji bi zaista postao njegov svet te tako svet ništavila)ne znaći li upravo to da jea on moguć kao duh?
Njegova nemogućnost u svetu čini ga mogućim u duhu, i pretvara ga u jedan mogući duh ili jedno moguće načelo same egzistencije.
