Udruženje za bolji Vršac

Vršac – Da li samo zbog straha da se ne ponovi 2006. godina – kada je 70 odsto državnog kapitala „Vršačkih vinograda” kupio konzorcijum većinskih vlasnika („Vinoprodukt Čoka” d.o.o. Subotica, TUP „Rodić MB KO” d.o.o. Kula i „Šećer Šafer” d.o.o. Beograd), koja je dve i po godine kasnije poništena („kupac nije ispoštovao preuzete obaveze”), a kompanija doživela nazadovanje – ili je ova bojazan opravdana, tek Sindikat „Nezavisnost” u ovoj vršačkoj kompaniji oštro se suprotstavio najavi ponovne prodaje, tvrdeći da nije protiv privatizacije, ali ona ne sme da bude navrat-nanos.

Ipak, do kraja iduće nedelje, kako je nagovešteno, biće objavljen javni oglas o licitaciji.

– Ovo su strašne stvari. Imovina se prodaje gotovo u bescenje. Pominju nam garancije da će zaposlenima biti bolje. Garantovali su nam i 2006. godine, u procesu prve prodaje. Kada sam tada pitao Agenciju za privatizaciju ko će da kontroliše ostvarivanje preuzetih obaveza, jedna gospođa mi je rekla: „Mi”. A oni su toliko dobro kontrolisali, da su nas prodali mafijašima, koji su nam silne štete naneli. Pre neki dan uhapšen je Bogdan Rodić, baš u vezi sa „Vršačkim vinogradima”. Sramota je da se sada hektar šuma prodaje za 1.300 evra, a hektar vinograda za 2.000 evra. Ponižavajuća je i početna cena cele kompanije od samo 17,6 miliona evra, a ako u prvom krugu prodaja ne uspe, početna cena će se prepoloviti. Tako će mali akcionari ostati bez ičega, a njih oko 1.000 sada su vlasnici 28 odsto akcija.

To je rekao Jon Popov, prvak „Nezavisnosti”, na konferenciji za štampu posle zajedničkog sastanka predstavnika lokalne samouprave, zamenika direktora Agencije za privatizaciju, Olivere Anđelković, i oba sindikata, koji, inače, imaju gotovo oprečne stavove u vezi s najavljenom prodajom ove velike kompanije, sa 247 zaposlenih (nekada i 700).

Predsednik vršačke opštine Čedomir Živković ima drugačiji stav, jer, kako je objasnio, „opštinski budžet nije u stanju da podnese servisiranje i ozbiljno ulaganje u razvoj kompanije”.

– Zato nas je obradovala vest da je Vlada Republike Srbije našla ozbiljnu firmu, koja bi investirala u „Vršačke vinograde” i zaposlila još ljudi, osim trenutno zaposlenih, koji bi zadržali svoja radna mesta još najmanje tri godine. Takođe, otpremnine bi bile 300 evra po godini staža, a budući vlasnik bio bi obavezan da nastavi proizvodnju najmanje 10 godina – rekao je Živković.

U jednom trenutku on je rekao i da „nama kao lokalnoj samoupravi nije najvažnije pitanje malih akcionara”, ali je ovu izjavu ubrzo morao da povuče.

Zamenik direktora Agencije za privatizaciju Olivera Aranđelović obavestila je novinare da je za kupovinu „Vršačkih vinograda” zainteresovana jedna velika kineska firma, ali nije isključila mogućnost da se na licitaciji pojavi i neko drugi. Nagovestila je i moguću drugu licitaciju, ako prva ne uspe, i naglasila da će „Vršački vinogradi” do juna ove godine imati novog vlasnika.

Na naše pitanje da li je država razmišljala o zadržavanju svog statusa u većinskoj vlasničkoj strukturi firme, dobili smo odgovor:

– Nismo o tome razmišljali, u situaciji kad državni budžet ne može da izdrži takvo opterećenje. Vi znate koliko giganata imamo u drugim oblastima, pa bi mogao svaki drugi da se pojavi i kaže „zašto oni, a ne mi”. Velikoj kompaniji, kakva je „Vršački vinogradi”, potrebno je između 25 i 30 miliona evra, da bi kroz nekoliko godina postigla maksimum u radu, rekla je predstavnica Agencije.

Duže od pola veka traje „emotivna veza” grada i „Vršačkih vinograda”. Do pre nekoliko godina i čitav vršački kraj prepoznavan je, skoro isključivo, po ovoj kompaniji i njenim proizvodima. Za vinogradare kažu da su pristrasni i nerealni, kad govore o velikim zalihama vina, „koje vrede više od utvrđene početne licitacione cene čitave kompanije”. Strahuje se da poznata firma ne doživi sudbinu srodnih firmi u našoj zemlji, kojih sada nema ni u tragovima.

Jovica Danilović

-----------------------------------------------------------

Potencijal

Vršačka kompanija raspolaže sa oko 1.200 hektara zasada vinograda u rodu, ima 614 hektara sopstvene zemlje i dvostruko više državne, u dugogodišnjem zakupu. Prerađivačko-smeštajni kapaciteti (podrumi) su 34,2 miliona litara...

Generalni direktor „Vršačkih vinograda” od 1980. do 1990. godine, mr Milomir Miki Đorđević, sada mali akcionar, kaže da je kompanija „prošle godine prodala oko 550 vagona vina, a sada je na zalihama više od 1.000 vagona”.

Izvor: Politika

Vršаc – Od obilаznice oko Vršcа, kojа je zаmišljenа kаo vezа sа budićim аuto-putem Beogrаd-Temišvаr, kаo krаkom koridorа 11, ne sаmo dа nemа koristi, već pune dve godine onа donosi - štetu.
NJeni tvorci do te mere nisu brinuli o interesimа vlаsnikа okolnih njivа, dа je čаk izostаlа i izgrаdnjа odvodа viškа vodа sа orаnicа. I posle slаbijih kišа – nа desetinаmа hektаrа plodnih njivа – stvаrа se veštаčko jezero, čije vode uništаvаju usev i odlаžu poljoprivredne rаdove.

Nаkon izlаskа iz Vršcа i vrlo opаsne „lаkаt krivine“, ovа sаobrаćаjnicа vodi jednim krаkom zа Beogrаd, а drugi se, nаkon jednog kilometrа zаvršаvа – „skаkаonicom“ - i ne vodi nigde. Bаr nа (ne)izvesno vreme. Plаnirаnа je izgrаdnjа nаdvožnjаkа preko putа Vršаc – Pаvliš, nа koji bi se nаdovezаle (pre)ostаle skupe fаze izgrаdnje ove sаobrаćаjnice, čiji su dosаdаšnji finаnsijeri JP „Putevi Srbije“, Fond zа kаpitаlne investicije APV i opštinа.

Do sаdа je nа ovoj lokаciji dvа putа bilo svečаno: 17. septembrа 2010. godine predsednik Vlаde AP Vojvodine, Bojаn Pаjtić, oznаčio je početаk rаdovа, i 23.decembrа 2011. godine, kаdа je zаjedno sа Milutinom Mrkonjićem, tаdа ministrom zа infrаstrukturu i energetiku – predаo „nа korišćenje“ prvu fаzu ove sаobrаćаjnice.

Mаdа je tаdа nаjаvljenа izgrаdnjа sledeće fаze, u kojoj su i tri mostа, tokom prošle godine to se nije dogodilo.

Tvorci obilаznice nisu uvаžili sve reаlnosti nа ovoj lokаciji. Vrščаni im, pored neurаđenog odvođenjа viškа vodа sа njivа, i nelogične vrlo rizične „lаkаt krivine“ usred rаvnice, zаmerаju nа još jednom grubom „previdu“. Reč je o spomeniku pаlim ustаnicimа u Mаđаrskoj buni, podignutom iste 1848. godine (obnovljen 1991. godine). Nа sаmo nekoliko metаrа od njegа, izgrаđenа je sаobrаćаjnicа, pа sаdа mnogobrojnа vozilа, prolаzeći dаnonoćno, ugrožаvаju stаbilnost ovog znаčаjnog krаjputаšа.

Autor: J. Dаnilović

Izvor: Politika

Vršac – Januara 2011. godine, zahvaljujući donacijama bogatog sugrađanina Milana Popovića, koji je u to vreme zahtevao da ostane anoniman, baš kao i kada je kompjutere i sportske terene poklanjao osnovnoj školi, koju je i sam pohađao – ovde je podložen narodni kazan. Prvi put u poratnom periodu. Grad pamti i teža vremena, ali bez kazana.

Pomenuti biznismen otpočeo je finansiranje 300 obroka, u prva tri meseca, a posle je opština nastavila humanitarnu akciju, jer je to bio njegov uslov.

Dve godine kasnije, broj obroka iz narodnog kazana narastao je na 725, a još 475 gladnih usta je na listi čekanja, na koju se stiže nakon ispunjenja strogih uslova. Od 23 sela, 11 naselja, sa 345 korisnika, od ukupnog broja, takođe je uključeno u ishranu iz narodnog kazana.

Situacija je i u ovdašnjim selima katastrofalna. Mnogo je osiromašenih i gladnih. I oni koji su imali komad zemlje ostali su bez mogućnosti da za svoje porodice sami obezbede hranu, jer da bi preživeli – njivu su morali da prodaju, zapavši tako u još težu situaciju.

Svakog podneva, od ponedeljka do petka, dvorište Crvenog krsta u Vršcu, u Zmaj Jovinoj ulici, puno je dece i žena s kanticama. U tišini, čekaju sledovanje obroka sa sirotinjskog kazana, pola litra kuvanog jela i pola vekne hleba. Kao da žele da neprijatnost što kraće traje, prihvataju napunjenu kanticu i u tišini odlaze. U Vršcu, kažu oni koji poduže pamte, nikad nije bila teža socijalna situacija! Hrana se priprema u kuhinji odmarališta Crvenog krsta na Vršačkom bregu, a ovde ističu da dnevno sledovanje nije kasnilo ni po ciči zimi, snegu i ledu.

Osim pomenutog donatora i jednokratne pomoći Fondacije „Hemofarm”, narodni kazan pomažu i opština i Vlada Srbije, koja obezbeđuje 10 osnovnih namirnica za devet meseci.

– Teško je očekivati da se novim donacijama poveća trenutni kapacitet kazana – kaže za „Politiku” Boško Mitrašinović, sekretar Crvenog krsta u Vršcu, naglašavajući da je na pripremanju i distribuciji hrane angažovano petoro zaposlenih i dva volontera.

Šansa za 475 ljudi na listi čekanja izgledna je samo ukoliko se poveća broj narodnih porcija, ili ako neko od korisnika, tri puta uzastopno, neopravdano ne podigne sledovanje (događalo se!), i tako izgubi pravo na besplatnu toplu hranu. O trećem uslovu, koji diktira priroda, niko ne želi da priča.

– Često nam dolaze i stari i bolesni penzioneri, s niskim primanjima, moleći za mesto na spisku za kazan, ne znajući da nam imena korisnika dostavlja Centar za socijalni rad. U ovoj akciji ni najmanja zloupotreba ne sme da se desi – kaže Mitrašinović.

Gradska i seoska sirotinja zadovoljna je obrocima. Većina bez ove pomoći ne bi preživela. Ima porodica i s petoro korisnika narodne kuhinje. Najstariji korisnik navršio je 80 godina.

Korisnici narodne kuhinje najviše vole pasulj, ali hvale i paprikaš, đuveč, grašak... Sledovanje uvek podrazumeva suva rebra, parče slanine, komad mesa... Ponekad se deli i salata, dva-tri puta nedeljno i voće, jabuke, banane, narandže... Kad se šta na tržištu nađe jevtino.

Autor: Jovica Danilović

Izvor: Politika

Naša Redakcija je odlučila da prostor na sajtu ponudi, pre svega, onim Vrščanima, koji su ostavili duboke tragove u društvenom, privrednom, kulturnom... životu grada i opštine, obavljajući važne javne poslove. Od toga kako su izvršavali svoje svakodnevne obaveze, rešavali probleme, direktno je zavisio i kvalitet života naših sugradjana.
Naravno, prostor u čitavoj seriji razgovora, biće ponudjen i političarima, narodnim poslanicima, dobrim preduzetnicima, vrednim radnicima, „običnim“ sugrađanima..., svima koji žele i imaju šta da kažu, da ponude ideju, podsete nas na ono što je prošlo i predlože budućnost.
Nemamo iluzija da će se svi odazvati.
 
ALEKSIĆ: „VREME JE ZA PREOKRET“

Sumorna slika, koju je na početku devete decenije prošlog veka, Vršac nudio svojim žiteljima i retkim namernicima, reklo bi se da je proizvodila stanje duha, koje bi se pre moglo nazvati dijagnozom.

Na te godine, podsetili smo Dragoslava Aleksića, vršačkog advokata, koji je 1991/92. Bio narodni poslanik u prvom višestranačkom sazivu Skupštine Srbije, a od 1993. godine do 1997. godine, predsednik Skupštine opštine Vršac. Danas je član Predsedništva Pokrajinskog odbora Liberalno demokratske partije, i menadžer Opštinskog odbora ove stranke u Vršcu.

Vreme u kome je naš prvi sagovornik serijala bio na političkoj sceni, kasnije je dobilo ime „Aleksićevo doba“, i prema mišljenjima kompetentnih, predstavlja ne samo preokret, nego i snažan vetar u jedra Vršca. Aleksićev uticaj se ogleda u promeni (do)tadašnjeg statusa opštine, ustanovljavanju novih standarda ponašanja svih, i naroda i vlasti, aktivnom odnosu prema centrima političke i druge moći u Srbiji, ali i odnosu prema „običnim“ problemima, koji su tištali svakodnevnicu: nepostojanje kanalizacije, čak i u centru grada, moderne telefonije, planskih i urbanističkih dokumenata, bez kojih je svaki iskorak nemoguć, putno-komunalne osmišljenosti centra grada ......... I kulturni život je bio učmao, do te mere da je narod i nerado izlazio iz svojih kuća, već je sa kibicfenstera posmatrao sva - „kulturna dogadjanja“.

Vrščani su do te mere bili zanemareni, da im nije pripadao ni glavni ulaz u zgradu opštine, već je jedini ulaz u Gradsku kuću bio – pomoćni ulaz, koji je od samo početka života ove građevine - zamišljen samo kao pomoćni.

Otvaranjem glavnog ulaza za gradjane, čiji je hol do tada retko korišćen (od „Groždjebala“ do „Groždjebala“, za izlaganje eksponata vinogradara, voćara i vinara), već prvih dana mandata, Aleksić je simbolično najavio – preokret u odnosima vlasti i naroda.

Bio je to svojevrsni šok za (višestranačku) birokratiju, a narod je u prvom trenutku zbunjeno reagovao, i dugo još pokušavao u opštinu da uđe na - sporedan ulaz.

Šta je ostvareno u Vašem mandatu, a šta je sačekalo naslednike, ili nikad nije ni započeto?

„Vršac je postao važan politički, ekonomski, kulturni, prosvetni, turistički, sportski centar. Naravno, mnogo toga su nasledile sledeće administracije, ali je ostalo dosta posla i za buduće. Smatram da sam liberalizovao Vršac, što mi ne osporavaju, ni pristalice ni protivnici.

Suštinski infrastrukturni radovi (izglasan 30-godišnji mesni samodoprinos za kanalizaciju, što je ubrzalo okončanje ovog posla), digitalizacija telefonskog saobraćaja, na osnovu ugovora o širenju telefonske mreže (i dan-danas na snazi), omogućeno je značajno pokrivanje fiksnom telefonijom.

Manje je poznato da je optički kabl, iz Rumunije, na moje insistiranje prošao preko naše teritorije, pa smo tako dobili bitan status u međunarodnom tefonskom saobraćaju. Uz dozvolu Komiteta za sankcije UN u Njujorku, posredstvom „Hemofarma“, kupili smo i uvezli američke pumpe za vodu za bunare u Pavlišu, što je Vršcu obezbedilo besprekorno snabdevanje vodom, sve do danas.
Počelo je uređenje gradskih naselja, do tada tretiranih kao divlja gradnja (Guduričkog naselja, Margitski put), potom, započeta je izgradnja elitnog naselja Hemograd, u čemu smo opština i ja dopreneli u imovinsko-pravnom smislu, i izvođenju svih infrastrukturnih instalacija do - „grada u gradu“.

Oformljeno je Društvo sa ograničenom odgovronošću (1974.) Sportsko-poslovni centar (kasnije dobio ime „Millennium“), a za te svrhe, izgrađeni su elektro-energetski prsten, kanalizaciono-vodovodni priključci velikog kapaciteta, i opština je u to preduzeće unela zemljište, vredno dva miliona maraka.

Oformljena je TV „Banat“, bio sam prvi predsednik Fondacije „Hemofarm“. Naravno, za sve vreme, gradska gasna mreža je zamenjivana novom, napravljen je put od Malog Središta do Mesića (preko Vršačkih planina), radi zaštite šuma i razvoja turizma...“

Koliko se sećam, kultura Vam je bila strateški značajna, kao način da se savlada spoljna blokada?

„Da. Kultura nam je omogućila liberalizaciju Vršca. Mnogo su mi značile građanske inicijative, koje sam zdušno podržao, pa je, još 1993. godoine, došlo do otvaranja Festivala folklora „Vršački venac“, Festivala pozorišne klasike „Vršačka pozorišna jesen“, Likovnog bijenala mladih, onda, opština je preuzela pokroviteljstvo nad Evropskom nagradom za poeziju KOV-a, uvedena je Nagrada „VaskoPopa“.

Nije slučajno što su ove, uglavnom nekadašnje jugoslovenske manifestacije, prešle u Vršac, jer su tako, namerno, svesno, sačuvane i razvijane, u uslovima koje smo postepeno stvorili.

U poslednje vreme, primećujem, ta energija se istopila, pa nekako mi se čini da se svaki od ovih dogadjaja organizuje samo zato što narod očekuje, nekako po inerciji, s manjkom koncepcije i ideja.

A Likovnog bijenala, u gradu slikara i vajara, na žalost, uopšte nema, mada bi se moglo očekivati, da to sve bude unapređeno, tim pre što je tadašnji član opštinskog Izvršnog odbora za kulturu - sadašnji sekretar za kulturu u Vladi Vojvodine.  

Interesantno je za Vaše čitaoce i to da je Izvršni odbor SO Vršac, u toku mog mandata, bio je višestranački po sastavu (sa predsednikom brojao samo pet članova): Milorad Đurić i Biljana Korać Hasanović (sada za Vršac na važnim mestima u DS), Rajko Milović i Rajko Miljkov (sada važni u Pokretu „VRER“).“

Podrška tada prisutnih banaka u Vršcu Vas nije zadovoljavala?  

„Svakako.  Postojala je samo jedna banka, koja je radila sa privredom. U dogovoru sa Miodragom Babićem, radio sam na dolasku još nekih banaka u Vršac.

Tako je stigla „Vojvođanska banka“, i kupila sadašnju zgradu za milion maraka. Važnije od toga je što smo, time, ustalasali bankarsko tržište, pa je to omogućilo više para za našu privredu.

Tada, u ime lokalne samouprave, prvi u Srbiji, podižem kredit za kupovinu gradske digitalne telefonske centrale, koji je iz budžeta vraćen za pola godine.“

Verovatno pratite aktuelnu situaciju, pa i kad je o ulaganjima reč?

„Nikada, ili bar dok me ne ubede, neću shvatiti kako je obilaznica, čije se otvaranje odvija u etapama, ispala novi projekat, kad sam baš ja potpisao račun za plaćanje izrade tog projekta Institutu za puteve, novcem iz opštinskog budžeta.

Nije mi jasno ni prošlogodišnje potpisvanje ugovora sa Vojskom Srbije, o kupovini vojnih nekretnina u gradu, a ja sam potpisao ugovor sa tadašnjim načelnikom generalštaba Vojske Jugoslavije, Momčilom Perišićem, po principu: oni nama nekretnine u Vršcu, a mi njima gradimo objekte u Orešcu.“       

Kako zamišljate Vršac kroz deset godina?

„Nedeljivost prostora sa bližim, širim i globalnim okruženjem, nameće drugačije sagledavanje mesta naše lokalne zajednice u stalnim promenama, kretanju, punog kriza i uspona, a za svaku uspešnu politiku, osnovno je izvršiti procenu sadašnjeg stanja. Jasno je da postoje prednosti i ograničenja.

Pozitivna  tradicija Vršca, sa značajnim brojem velikana u prošlosti, je naša temeljna prednost. Takođe, nasleđe u kulturi je prva vrednost Vršca, potom religijsko središte Banata, utemeljenost sklonosti ka obrazovanju, multikulturalnost je izvorna, opredeljenost za rad i štednju je tema Sterijine komedije...

U Vršcu je rano i davno formirano građansko društvo, a čije standarde rado prihvata i seosko stanovništvo. Vršac je u osnovi dobro umrežen sa svim oblicima saobraćaja. Vršac je prihvatljiv i razvijenim sredinama sadašnje Evropske unije, a nalazi se na drumskoj i žalezničkoj transverzali, koja se završava na Dalekom istoku. To su naše prednosti.

Imamo li Vrščani i mane, koje nam, baš, ne idu „naruku“?

„Naravno. Naša zajednica je podložna prihvatanju prevelikog uticaja pojedinca, postoji nedostatak građanske inicijative, nekonkurentni smo, nedovoljno smo upoznati sa EU, nedostaje nam konkurencija u poslovanju u svim segmentima, nema privatnih inicijativa, niti se one podstiču. Sada već postoji dramatičan odliv stanovništva, pogotovu perspektivnog dela.

Politika u kojoj želim da učestvujem, kao prvo, teži korišćenju pozitivnih osobina stanovništva. To podrazumeva prihvatanje inicijativa, otvaranje slobodnog tržišta, podsticanje konkurencije, zdravu kadrovsku politiku, svest o javnom interesu, slobodu informisanja i političkog delovanja, slobodu medija...

Da bi se takva politika ostvarila, neophodno je smanjenje cene koštanja opštinske administracije, smanjivanjem broja zaposlenih, preraspoređivanjem i otvaranjem novih poželjnih i potrebnih sadržaja rada. To znači i efikasnije korišćenje raspoloživih resursa javnih preduzeća i ustanova. Recimo, šta je stvarno urađeno u širenju turističke ponude i koliki je efekat ulaganja u plate ljudi koji se time bave, projekte, infrastrukturu i drugo,  u odnosu na ostvarene koristi?

Koliko turističkih kreveta stimulisati, kakve kategorije, pansionsku i vanpansionsku ponudu..., potom, organizovati prvu obuku vlasnika, čitave porodice, zaposlenih, ponudu hrane, pića, brendiranje proizvoda, pozitivni nadzor usluga i uslova delatnosti u prvoj, drugoj i daljim godinama... Sve to vodi ka cilju: da gosti koji, recimo, dođu na prvenstvo Evrope u Vršcu - i ostanu duže od utakmice u Vršcu.

Ima li lokalna administracija neku obavezu u tom obimnom poslu?

U osnovi, sve to mora da obezbedi lokalna politika, budžetskim sredstvima, povlačenjem sredstava iz državnih fondova, fondova EU, delovanjem svojih organa i ustanova, preduzeća. To, jednostavno, podrazumeva puno celishodnog, planskog rada.

Nužno je koordinisati delatnosti hotelsko-ugostiteljske punude, kulturne ponude, a to da bude stalno praćeno osmišljenom propagandnom delatnošću, usmerenoj ka mogućim korisnicima ponude. Sve to mora da organizuje opština, i u značajnoj meri finansira, potom, da pomaže privatnu inicijativu, oslobađanjem od nameta, ili subvencionisanjem.

U isto vreme, mora se organizovati ponuda radnji, poljoprivrednih proizvođača, vinarija, radionica, sportskih objekata, javnih manifestacija. Kulutni, sportski događaji, prisutnost na tržištu, liberalizacija graničnog prometa, bezbednost, saobraćajna povezanost, širenje ponude, koordinacija, su takođe obaveza lokalne samouprave.

Za trajan uspeh, potrebno je obrazovati ljude za te delatnosti, učiti jezike, savladati sve oblike komunikacije, učiti se toleranciji, imati dobre zdravstvene usluge, kvalitetnu struju, dobru vodu, priznate prehrambene proizvode, uvažena pića, prepoznatljivu kuhinju... Sve to i imamo, ali nedovršeno, neobrađeno do potrebnog tržišnog kvaliteta.

Da li sam Vas dobro razumeo: mislite da je došlo vreme za preokret, ali ne u smislu da se ulaz u opštinu vrati gde je bio?

Naravno. Ponuda Preokreta u Vršcu je kvalitetna, opredeljena stvarnim stanjem, poznavanjem mnogih dobrih osobina Vrščana, bez izbegavanja problema. Stranačka je u onoj meri koliko je potrebno za prepoznatljivost i postizanje energije LDP-a. Odnos drugih partija i udurženja prema nama je ozbiljan i korektan, što ukazuje na sazrelost za ozbiljne političke domete.

Ukoliko sve ovo bude potvrđeno i na izborima, Vršac će biti slobodan grad i opština, usaglašen sa svojim okruženjem, poželjan za stanovnike i goste, zdrave životne sredine, razvijen da može da  omogući posao.

Imam i lični interes: želim da moje ćerke ostanu da žive u Vršcu, svojom voljom.
                                                                                                                           J. Danilović
 (NE)SHVAĆEN

Aleksića je u toku mandata pratila priča da je nedovoljno, ili previše, socijalista, ali i druge kontroverzi. On to naziva „pratećom pojavom svakog napretka“.

Primao je i brojne i različite goste, međusobno suprotstavljene, od kojih je tadašnja SPS-ovska vlast zazirala, a opozicija i dan-danas nerado o tome priča, umanjujući tako, u pravom smislu iskazanu hrabrost (koliko nam je poznato, kasnije je, recimo, Đinđić, kao opozicionar, priman jedino još u „Hemofarmu“).

Vršačke političke strukture su postepeno navikavane na promene, pa su, kasnije, takoreći redovni dolasci ministara, čak i premijera, postali deo vršačke svakodnevnice.

Prijalo je i gostima i domaćinima.

POŽELJAN GRAD

I strane delegacije su dolazile u Vršac, naročito u vreme međunarodnih sankcija protiv Jugoslavije, jer je naš grad, sveukupnim ponašanjem i životom, nagoveštavao preuzimanje vodeće pozicije u Srbiji, što su i mediji snažno i redovno podupirali i afirmisali.

Grad je, relativno brzo, promenio status: od više decenija izbegavanog pograničnog mesta - u poziciju neizbežnog i poželjnog.

Na Aleksićevu „međunarodnu aktivnost“, njegova česta sastajanja sa stranim diplomatama, reagovale bi i vlast i opozicija: „nedopustivo je vodjenje spoljne politike iz lokala, što je rezervisano samo za državu“.

Kroz Vršac se ulazilo u Srbiju.