Kada govore o Vršcu, većina građana i predstavnika lokalne samouprave, izražava osećanje ponosa na njegovu istoriju i kulturu. Naši preci su nam ostavili brojna znamenja prošlih vremena u kojima se gradilo sa verom da će buduće generacije želeti da sačuvaju stečeno kao potvrdu postojanja i kao motiv da nastave gradnju novih objekata sa istom ljubavlju.
Nažalost, često smo bili suočeni sa sopstvenom bespomoćnošću jer nismo imali efikasne mehanizme da pred naletom vandala, koji su nametali sopstvene estetske vrednosti, sačuvamo stečeno, zbog čega su brojni arhitektonski objekti zauvek nestali iz najužeg jezgra grada i iz našeg pamćenja. Danas se ponovo susrećemo sa novim varvarskim napadima na Crvu Svetog Nikole i Vladičanski dvor. Vladika Banatski Nikanor već godinama prilagođava enterijer crkve i eksterijer kompleksa dvora sopstvenim Idejnim i ideološkim shvatanjima. Ćutali smo kada su iz crkve ,po njegovom nalogu, izvađene podne pločice i zamenjene mermernim visokog sjaja i različitih boja, pa je unutrašnjost crkve dobila izgled modernog poslovnog objekta . Mislili smo da ta intervencija nije značajno narušila baroknu celovitost objekta, već je omogućila veći konfor sveštenstvu i vernicima, jer je tada postavljeno podno grejanje. Ćutali smo i kada je izbacio deo drvenog mobilijara, koji je odvajao „ muški“ od „ ženskog „ dela crkve. Nije bilo reakcije kada je promenjen eksterijer dvorskog kompleksa, ni od Zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Pančeva, iako je Vladičanski dvor u Centralnom registru Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture označen kao nepokretno kulturno dobro od velikog značaja ( CK 1425) Status ovog objekta nije imao nikakvog značaja za vladiku , koji je dao nalog da se originalne podne mermerne pločeiz pridvorne kapele zamene jeftinim keramičkim pločicama i da se carske dveri sa ikonostase uklone i na njihovo mesto postave vrata od panel ploča sa papirnim posterima umesto pripadajućih ikona. Zidani ikonostas pridvorne kapele predstavlja raritet u sakralnom graditeljstvu baroka, a za nas Vrščane ima i posebnu vrednost jer je ikone slikao Nikola Nešković, deda po majci, velikana Srpske kulture Jovana Sterije Popovića.
Vandalizam i destruktivnost vladike Nikanora su se najdrastičnijim efektima ispoljili na „restauriranom“ ikonostasu saborne crkve. Prateći estetske lične vrednosti uz osećanja animoziteta prema svemu što se ne uklapa u njegovu ideologizovanu i dogmatizovanu mentalnu matricu, sa ikonostasa je poskidao sve barokne drvene ukrase, koji su predstavljali okvir za ikone. Umesto njih je postavio panel ploče, koje su ofarbane svetlo zelenom bojom i uokvirene bronzanom. Ikone su za ploče pričvršćene ogromnim metalnim zavrtnjima. Dva gornja reda ikona su sklonjena, kao i originalne carske dveri .
Paradigmu odnosa sveštenika i vladike prema crkvi predstavlja ogromna metalna cev, velikog promera, postavljenauz fasadu umesto dimnjaka.Gar i čađ se talože po fasadi i boje je u crno. Crkva koja je dve stotine trideset godina simbolično predstavljala zajedništvo između svih vladika koji su ovde stolovali, sveštenika i vernika, ostavljena je na milost i nemilost sadašnjem episkopu. Ako njegova lična neuviđavnost , agresivnost i destruktivnost mogu da unište kulturno dobro jednog grada, onda je kultura , kojom se verbalno ponosimo, ništavna kategorija identiteta. Bez kulture i tradicije predstavljamo samo socijalno neprofilisanu masu, pogodnu za manipulacije i zloupotrebe.
