Javnosti se nameće uprošćena verzija trenutnih događaja unutar DS-a. Što iz neznanja medija koji o toj temi senzacionalistički izveštavaju, što iz određenih partikularnih interesa.
Neosporna je činjenica da je lider DS-a Boris Tadić u poslednjih nekoliko meseci doneo nekoliko katastrofalnih političkih odluka po DS i po sebe lično, što za posledicu ima trenutnu agoniju u toj stranci.
Srpskoj javnosti poslednjih dana pokušava se da se plasira teza da je trenutno reč o procesu koji se ogleda u Đilasovim nastojanjima da ruši Borisa Tadića.
To je loš spin. Ne može Borisa Tadića da ruši ni Dragan Đilas, ni Bojan Pajtić, ni Dragan Šutanovac, ni Dušan Petrović, ni Miroslav Mišković, ni Tomislav Nikolić, Mlađan Dinkić, Ivica Dačić, Čedomir Jovanović, ni Rusi, ni Amerikanci. Borisa Tadića ne može niko da ruši zbog proste činjenice jer je on već srušen.
Sam se srušio skraćujući svoj mandat predsednika Republike. Dragan Đilas nije ga ohrabrivao da ide na vanredne predsedničke izbore. To je bila strateška politička greška Borisa Tadića i njegovih bliskih saradnika i savetnika.
Iako je istu noć, tog 20. maja, po objavljivanju rezultata drugog kruga predsedničkih izbora Boris Tadić javno izjavio na TV-u da neće biti kandidat za srpskog premijera, već sutradan posle podne je na užem predsedništvu stranke, ojačan prisustvom svojih saradnika Nebojše Krstića, Srđana Šapera, i nekih drugih njemu poverljivih ljudi, lansirana inicijativa upravo od strane navedenih lica kako bi najbolje bilo po DS da on bude kandidat za srpskog premijera, računajući tom prilikom na koalicionu vladu sa SPS-om Ivice Dačića i drugim potrebnim partnerima neophodnim za parlamentarnu većinu.
Taj zaokret Borisa Tadića u roku od 24 sata, od ja neću biti premijer do ja hoću da budem premijer, prema pouzdanim podacima „Aktera“, kao i prema pratećoj fotodokumentaciji kojom redakcija „Aktera“ raspolaže, desio se na sastanku tog pre podneva, u ponedeljak, na kojem je Boris Tadić sa Srđanom Šaperom uz prisustvo Jelene Trivan u restoranu „Iguana“ dogovorio svoje naredne političke korake.
Danas je poznato da je isticanje premijerske kandidature Borisa Tadića, i saopštavanje tih dana da DS raspolaže potrebnom parlamentarnom većinom, bila Tadićeva druga strateška politička greška za kratko vreme, sa kojom Dragan Đilas nema ništa, iako se u najnovijem talasu spinovanja nastoji da se javnosti to predstavi drugačije, neistinito.
Boris Tadić više nije predsednik Srbije jer je napravio pogrešnu političku procenu izlaskom na prevremene izbore, a ne zato što ga je na tim izborima navodno rušio Dragan Đilas.
Ono što je danas pitanje svih pitanja jeste da li će Demokratska stranka krenuti u neophodne promene putem strategije ili stihije, što nije nemoguć scenario, putem unutrašnje konfrontacije ili unutrašnje kooperacije.
Boris Tadić nije danas srpski premijer jer se rukovodio savetima njemu bliske interesne grupe koja je pošto-poto htela da kabinet na Andrićevom vencu zameni kabinetom u Nemanjinoj, što je bila nerealna opcija i njegova pogrešna procena koja je odvela DS u opoziciju.
Činjenica da je Dragan Đilas formirao većinu sa SPS-om u Gradu Beogradu, i da je ta većina otporna i na zalete moćnika iz DS-a koji su pokušali da ga sruše sa položaja gradonačelnika Beograda, na kojem je po drugi put, izazvala je potrebu u Tadićevom okruženju da se upravo kroz tu činjenicu i Đilasovu koaliciju sa SPS-om argumentuje razlog Ivice Dačića koji nije želeo Borisa Tadića u kabinetu u Nemanjinoj ulici, a u prilog teze da Dragan Đilas radi sve u svoju korist, a na štetu Borisa Tadića, pa tako i paktira sa Ivicom Dačićem za svoj interes, a na štetu interesa Borisa Tadića.
Prvo, promene u Demokratskoj stranci u ovakvim novonastalim unutrašnjim društveno-političkim okolnostima u Srbiji, kombinovanim sa izmenjenom realnošću koja je nastupila posle održanih izbora koji su izmenili i snagu uticaja i interese velikih sila u zemlji, ne mogu da zaustave ni Boris Tadić ni Dragan Đilas, ni ostali istaknuti funkcioneri DS-a. Praktično, reč je o višoj sili, promene su nezaustavljiv proces u DS-u, i na tu činjenicu teško da iko u DS-u u tom smislu može bitnije da utiče.
Ostaje pitanje da li će promene u Demokratskoj stranci teći putem konfrontacije ili kooperacije, planski ili stihijski.
Ukoliko Demokratsku stranku delovi samog DS-a i delovi interesnih grupa i struktura van DS-a gurnu u stihijski obračun i međusobnu konfrontaciju, izvesno je da će DS da potone, a sa njom i Boris Tadić i Dragan Đilas i svi sadašnji potpredsednici i dobar deo vrha stranke. Ukoliko se unutar samog DS-a Boris Tadić odvaži da strategijski i planski krene da eliminiše Dragana Đilasa kroz otvorenu konfrontaciju sa njim, u cilju održavanja statusa kvo, izvesno je da će iz te konfrontacije Boris Tadić izaći kao gubitnik, Dragan Đilas kao ranjenik, a DS kao partija sa manje od deset odsto podrške građana na duži vremenski period.
Ako Dragan Đilas otvoreno krene da putem konfrontacije sa Borisom Tadićem sprovede tranziciju i promene, koje bi se okončale njegovim izborom za predsednika DS-a, taj razvoj događaja imao bi previsoku političku cenu i za njega lično i za DS, i nije realno da se za takav scenario opredeli racionalni Đilas, bez obzira na to što njega ohrabruju u tom pravcu mnogi centri moći u Srbiji. Iza Borisa Tadića je niz neuspeha, ispred Dragana Đilasa potencijalno jedan, koji je vezan za budućnost liderstva u Demokratskoj stranci. Boris Tadić ima jedno rešenje koje može da prekine niz njegovih neuspešnih političkih odluka, a to je da on sam pravovremeno inicira tranziciju unutar Demokratske stranke.
Boris Tadić treba da postane predsednik Političkog saveta DS-a i sa tog mesta i stečenim iskustvom potpomogne njen dalji put. Dragoljub Mićunović treba da ide u zasluženu penziju. Boris Tadić treba da otvori put Draganu Đilasu i novoj generaciji demokrata, i na taj način obezbedi novo liderstvo i spas Demokratskoj stranci uvodeći je u sigurnu i pobedničku luku uz najmanju cenu, kako po DS, tako i po državne interese Srbije.
Boris Tadić je na potezu.
Izvor: AKTER
