Odavno nije tajna da se u Srbiji do stabilnog „državnog“ posla dolazi preko neke stranke. Do kraja osamdesetih godina prošlog veka bila je jedna, tokom devedesetih dve, a posle 2000. godine gotovo da se ne zna broj stranaka koje su u prilici da zapošljavaju u javnom, ali i u privatnom sektoru.
Javni sektor i država postali su jedino'preduzeće' koje radi. To je izvor moći stranaka – moć zapošljavanja u javnim preduzećima i službama.
Za deset tranzicionih godina brojna preduzeća u Srbiji su propala, a uslovi za razvoj privatnog sektora, pre svega malih i srednjih preduzeća, još nisu stvoreni. Sve ovo dovelo je do nezaposlenosti koja prelazi 20 odsto.
Ipak, u ovom periodu javni sektor uspešno opstaje i beleži stalni rast zaposlenosti, toliko da zapošljava triput više radnika od evropskog proseka. Podatak da u Srbiji svaki četvrti zaposleni radi u državnoj službi je alarmantan iz mnogo razloga.
Između ostalog, na ovaj način stvoreno je pogodno tle za razvoj partokratije. Sve je više građana koji se učlanjuju u partije da bi se zaposlili, dok partije velikodušno prihvataju nove članove i 'sigurne glasače'.
