Naša Redakcija je odlučila da prostor na sajtu ponudi, pre svega, onim Vrščanima, koji su ostavili duboke tragove u društvenom, privrednom, kulturnom... životu grada i opštine, obavljajući važne javne poslove. Od toga kako su izvršavali svoje svakodnevne obaveze, rešavali probleme, direktno je zavisio i kvalitet života naših sugradjana.
Naravno, prostor u čitavoj seriji razgovora, biće ponudjen i političarima, narodnim poslanicima, dobrim preduzetnicima, vrednim radnicima, „običnim“ sugrađanima..., svima koji žele i imaju šta da kažu, da ponude ideju, podsete nas na ono što je prošlo i predlože budućnost.
Nemamo iluzija da će se svi odazvati.
ALEKSIĆ: „VREME JE ZA PREOKRET“
Sumorna slika, koju je na početku devete decenije prošlog veka, Vršac nudio svojim žiteljima i retkim namernicima, reklo bi se da je proizvodila stanje duha, koje bi se pre moglo nazvati dijagnozom.
Na te godine, podsetili smo Dragoslava Aleksića, vršačkog advokata, koji je 1991/92. Bio narodni poslanik u prvom višestranačkom sazivu Skupštine Srbije, a od 1993. godine do 1997. godine, predsednik Skupštine opštine Vršac. Danas je član Predsedništva Pokrajinskog odbora Liberalno demokratske partije, i menadžer Opštinskog odbora ove stranke u Vršcu.
Vreme u kome je naš prvi sagovornik serijala bio na političkoj sceni, kasnije je dobilo ime „Aleksićevo doba“, i prema mišljenjima kompetentnih, predstavlja ne samo preokret, nego i snažan vetar u jedra Vršca. Aleksićev uticaj se ogleda u promeni (do)tadašnjeg statusa opštine, ustanovljavanju novih standarda ponašanja svih, i naroda i vlasti, aktivnom odnosu prema centrima političke i druge moći u Srbiji, ali i odnosu prema „običnim“ problemima, koji su tištali svakodnevnicu: nepostojanje kanalizacije, čak i u centru grada, moderne telefonije, planskih i urbanističkih dokumenata, bez kojih je svaki iskorak nemoguć, putno-komunalne osmišljenosti centra grada ......... I kulturni život je bio učmao, do te mere da je narod i nerado izlazio iz svojih kuća, već je sa kibicfenstera posmatrao sva - „kulturna dogadjanja“.
Vrščani su do te mere bili zanemareni, da im nije pripadao ni glavni ulaz u zgradu opštine, već je jedini ulaz u Gradsku kuću bio – pomoćni ulaz, koji je od samo početka života ove građevine - zamišljen samo kao pomoćni.
Otvaranjem glavnog ulaza za gradjane, čiji je hol do tada retko korišćen (od „Groždjebala“ do „Groždjebala“, za izlaganje eksponata vinogradara, voćara i vinara), već prvih dana mandata, Aleksić je simbolično najavio – preokret u odnosima vlasti i naroda.
Bio je to svojevrsni šok za (višestranačku) birokratiju, a narod je u prvom trenutku zbunjeno reagovao, i dugo još pokušavao u opštinu da uđe na - sporedan ulaz.
Šta je ostvareno u Vašem mandatu, a šta je sačekalo naslednike, ili nikad nije ni započeto?
„Vršac je postao važan politički, ekonomski, kulturni, prosvetni, turistički, sportski centar. Naravno, mnogo toga su nasledile sledeće administracije, ali je ostalo dosta posla i za buduće. Smatram da sam liberalizovao Vršac, što mi ne osporavaju, ni pristalice ni protivnici.
Suštinski infrastrukturni radovi (izglasan 30-godišnji mesni samodoprinos za kanalizaciju, što je ubrzalo okončanje ovog posla), digitalizacija telefonskog saobraćaja, na osnovu ugovora o širenju telefonske mreže (i dan-danas na snazi), omogućeno je značajno pokrivanje fiksnom telefonijom.
Manje je poznato da je optički kabl, iz Rumunije, na moje insistiranje prošao preko naše teritorije, pa smo tako dobili bitan status u međunarodnom tefonskom saobraćaju. Uz dozvolu Komiteta za sankcije UN u Njujorku, posredstvom „Hemofarma“, kupili smo i uvezli američke pumpe za vodu za bunare u Pavlišu, što je Vršcu obezbedilo besprekorno snabdevanje vodom, sve do danas.
Počelo je uređenje gradskih naselja, do tada tretiranih kao divlja gradnja (Guduričkog naselja, Margitski put), potom, započeta je izgradnja elitnog naselja Hemograd, u čemu smo opština i ja dopreneli u imovinsko-pravnom smislu, i izvođenju svih infrastrukturnih instalacija do - „grada u gradu“.
Oformljeno je Društvo sa ograničenom odgovronošću (1974.) Sportsko-poslovni centar (kasnije dobio ime „Millennium“), a za te svrhe, izgrađeni su elektro-energetski prsten, kanalizaciono-vodovodni priključci velikog kapaciteta, i opština je u to preduzeće unela zemljište, vredno dva miliona maraka.
Oformljena je TV „Banat“, bio sam prvi predsednik Fondacije „Hemofarm“. Naravno, za sve vreme, gradska gasna mreža je zamenjivana novom, napravljen je put od Malog Središta do Mesića (preko Vršačkih planina), radi zaštite šuma i razvoja turizma...“
Koliko se sećam, kultura Vam je bila strateški značajna, kao način da se savlada spoljna blokada?
„Da. Kultura nam je omogućila liberalizaciju Vršca. Mnogo su mi značile građanske inicijative, koje sam zdušno podržao, pa je, još 1993. godoine, došlo do otvaranja Festivala folklora „Vršački venac“, Festivala pozorišne klasike „Vršačka pozorišna jesen“, Likovnog bijenala mladih, onda, opština je preuzela pokroviteljstvo nad Evropskom nagradom za poeziju KOV-a, uvedena je Nagrada „VaskoPopa“.
Nije slučajno što su ove, uglavnom nekadašnje jugoslovenske manifestacije, prešle u Vršac, jer su tako, namerno, svesno, sačuvane i razvijane, u uslovima koje smo postepeno stvorili.
U poslednje vreme, primećujem, ta energija se istopila, pa nekako mi se čini da se svaki od ovih dogadjaja organizuje samo zato što narod očekuje, nekako po inerciji, s manjkom koncepcije i ideja.
A Likovnog bijenala, u gradu slikara i vajara, na žalost, uopšte nema, mada bi se moglo očekivati, da to sve bude unapređeno, tim pre što je tadašnji član opštinskog Izvršnog odbora za kulturu - sadašnji sekretar za kulturu u Vladi Vojvodine.
Interesantno je za Vaše čitaoce i to da je Izvršni odbor SO Vršac, u toku mog mandata, bio je višestranački po sastavu (sa predsednikom brojao samo pet članova): Milorad Đurić i Biljana Korać Hasanović (sada za Vršac na važnim mestima u DS), Rajko Milović i Rajko Miljkov (sada važni u Pokretu „VRER“).“
Podrška tada prisutnih banaka u Vršcu Vas nije zadovoljavala?
„Svakako. Postojala je samo jedna banka, koja je radila sa privredom. U dogovoru sa Miodragom Babićem, radio sam na dolasku još nekih banaka u Vršac.
Tako je stigla „Vojvođanska banka“, i kupila sadašnju zgradu za milion maraka. Važnije od toga je što smo, time, ustalasali bankarsko tržište, pa je to omogućilo više para za našu privredu.
Tada, u ime lokalne samouprave, prvi u Srbiji, podižem kredit za kupovinu gradske digitalne telefonske centrale, koji je iz budžeta vraćen za pola godine.“
Verovatno pratite aktuelnu situaciju, pa i kad je o ulaganjima reč?
„Nikada, ili bar dok me ne ubede, neću shvatiti kako je obilaznica, čije se otvaranje odvija u etapama, ispala novi projekat, kad sam baš ja potpisao račun za plaćanje izrade tog projekta Institutu za puteve, novcem iz opštinskog budžeta.
Nije mi jasno ni prošlogodišnje potpisvanje ugovora sa Vojskom Srbije, o kupovini vojnih nekretnina u gradu, a ja sam potpisao ugovor sa tadašnjim načelnikom generalštaba Vojske Jugoslavije, Momčilom Perišićem, po principu: oni nama nekretnine u Vršcu, a mi njima gradimo objekte u Orešcu.“
Kako zamišljate Vršac kroz deset godina?
„Nedeljivost prostora sa bližim, širim i globalnim okruženjem, nameće drugačije sagledavanje mesta naše lokalne zajednice u stalnim promenama, kretanju, punog kriza i uspona, a za svaku uspešnu politiku, osnovno je izvršiti procenu sadašnjeg stanja. Jasno je da postoje prednosti i ograničenja.
Pozitivna tradicija Vršca, sa značajnim brojem velikana u prošlosti, je naša temeljna prednost. Takođe, nasleđe u kulturi je prva vrednost Vršca, potom religijsko središte Banata, utemeljenost sklonosti ka obrazovanju, multikulturalnost je izvorna, opredeljenost za rad i štednju je tema Sterijine komedije...
U Vršcu je rano i davno formirano građansko društvo, a čije standarde rado prihvata i seosko stanovništvo. Vršac je u osnovi dobro umrežen sa svim oblicima saobraćaja. Vršac je prihvatljiv i razvijenim sredinama sadašnje Evropske unije, a nalazi se na drumskoj i žalezničkoj transverzali, koja se završava na Dalekom istoku. To su naše prednosti.
Imamo li Vrščani i mane, koje nam, baš, ne idu „naruku“?
„Naravno. Naša zajednica je podložna prihvatanju prevelikog uticaja pojedinca, postoji nedostatak građanske inicijative, nekonkurentni smo, nedovoljno smo upoznati sa EU, nedostaje nam konkurencija u poslovanju u svim segmentima, nema privatnih inicijativa, niti se one podstiču. Sada već postoji dramatičan odliv stanovništva, pogotovu perspektivnog dela.
Politika u kojoj želim da učestvujem, kao prvo, teži korišćenju pozitivnih osobina stanovništva. To podrazumeva prihvatanje inicijativa, otvaranje slobodnog tržišta, podsticanje konkurencije, zdravu kadrovsku politiku, svest o javnom interesu, slobodu informisanja i političkog delovanja, slobodu medija...
Da bi se takva politika ostvarila, neophodno je smanjenje cene koštanja opštinske administracije, smanjivanjem broja zaposlenih, preraspoređivanjem i otvaranjem novih poželjnih i potrebnih sadržaja rada. To znači i efikasnije korišćenje raspoloživih resursa javnih preduzeća i ustanova. Recimo, šta je stvarno urađeno u širenju turističke ponude i koliki je efekat ulaganja u plate ljudi koji se time bave, projekte, infrastrukturu i drugo, u odnosu na ostvarene koristi?
Koliko turističkih kreveta stimulisati, kakve kategorije, pansionsku i vanpansionsku ponudu..., potom, organizovati prvu obuku vlasnika, čitave porodice, zaposlenih, ponudu hrane, pića, brendiranje proizvoda, pozitivni nadzor usluga i uslova delatnosti u prvoj, drugoj i daljim godinama... Sve to vodi ka cilju: da gosti koji, recimo, dođu na prvenstvo Evrope u Vršcu - i ostanu duže od utakmice u Vršcu.
Ima li lokalna administracija neku obavezu u tom obimnom poslu?
U osnovi, sve to mora da obezbedi lokalna politika, budžetskim sredstvima, povlačenjem sredstava iz državnih fondova, fondova EU, delovanjem svojih organa i ustanova, preduzeća. To, jednostavno, podrazumeva puno celishodnog, planskog rada.
Nužno je koordinisati delatnosti hotelsko-ugostiteljske punude, kulturne ponude, a to da bude stalno praćeno osmišljenom propagandnom delatnošću, usmerenoj ka mogućim korisnicima ponude. Sve to mora da organizuje opština, i u značajnoj meri finansira, potom, da pomaže privatnu inicijativu, oslobađanjem od nameta, ili subvencionisanjem.
U isto vreme, mora se organizovati ponuda radnji, poljoprivrednih proizvođača, vinarija, radionica, sportskih objekata, javnih manifestacija. Kulutni, sportski događaji, prisutnost na tržištu, liberalizacija graničnog prometa, bezbednost, saobraćajna povezanost, širenje ponude, koordinacija, su takođe obaveza lokalne samouprave.
Za trajan uspeh, potrebno je obrazovati ljude za te delatnosti, učiti jezike, savladati sve oblike komunikacije, učiti se toleranciji, imati dobre zdravstvene usluge, kvalitetnu struju, dobru vodu, priznate prehrambene proizvode, uvažena pića, prepoznatljivu kuhinju... Sve to i imamo, ali nedovršeno, neobrađeno do potrebnog tržišnog kvaliteta.
Da li sam Vas dobro razumeo: mislite da je došlo vreme za preokret, ali ne u smislu da se ulaz u opštinu vrati gde je bio?
Naravno. Ponuda Preokreta u Vršcu je kvalitetna, opredeljena stvarnim stanjem, poznavanjem mnogih dobrih osobina Vrščana, bez izbegavanja problema. Stranačka je u onoj meri koliko je potrebno za prepoznatljivost i postizanje energije LDP-a. Odnos drugih partija i udurženja prema nama je ozbiljan i korektan, što ukazuje na sazrelost za ozbiljne političke domete.
Ukoliko sve ovo bude potvrđeno i na izborima, Vršac će biti slobodan grad i opština, usaglašen sa svojim okruženjem, poželjan za stanovnike i goste, zdrave životne sredine, razvijen da može da omogući posao.
Imam i lični interes: želim da moje ćerke ostanu da žive u Vršcu, svojom voljom.
J. Danilović
(NE)SHVAĆEN
Aleksića je u toku mandata pratila priča da je nedovoljno, ili previše, socijalista, ali i druge kontroverzi. On to naziva „pratećom pojavom svakog napretka“.
Primao je i brojne i različite goste, međusobno suprotstavljene, od kojih je tadašnja SPS-ovska vlast zazirala, a opozicija i dan-danas nerado o tome priča, umanjujući tako, u pravom smislu iskazanu hrabrost (koliko nam je poznato, kasnije je, recimo, Đinđić, kao opozicionar, priman jedino još u „Hemofarmu“).
Vršačke političke strukture su postepeno navikavane na promene, pa su, kasnije, takoreći redovni dolasci ministara, čak i premijera, postali deo vršačke svakodnevnice.
Prijalo je i gostima i domaćinima.
POŽELJAN GRAD
I strane delegacije su dolazile u Vršac, naročito u vreme međunarodnih sankcija protiv Jugoslavije, jer je naš grad, sveukupnim ponašanjem i životom, nagoveštavao preuzimanje vodeće pozicije u Srbiji, što su i mediji snažno i redovno podupirali i afirmisali.
Grad je, relativno brzo, promenio status: od više decenija izbegavanog pograničnog mesta - u poziciju neizbežnog i poželjnog.
Na Aleksićevu „međunarodnu aktivnost“, njegova česta sastajanja sa stranim diplomatama, reagovale bi i vlast i opozicija: „nedopustivo je vodjenje spoljne politike iz lokala, što je rezervisano samo za državu“.
Kroz Vršac se ulazilo u Srbiju.
