Svaka se kultura uči, ne nasleđuje se biološki. Zato antropolog Ralf Linton govori o kulturi kao o „društvenom nasleđu“ čovečanstva. Svaki čovek uči kulturu odrastajući s njom, a proces kojim se kultura prenosi s jedne generacije na drugu naziva se enkulturacija.
Enkulturacijom ljudi uče društveno prihvatljiv način zadovoljavanja bioloških isvih ostalih potreba.
Biološke potrebe čoveka suslične kao i kod životinja. Osim hrane i spavanja, one podrazumevaju: sklonište, društvo, samoodbranu i polno zadovoljenje. Svaka kultura određuje pristup tim potrebama na svoj način. Zato nije svako naučeno ponašanje kulturno.
Kultura nije vidljivo ponašanje, nego skup zajedničkih načela, vrednosti i uverenja kojima se ljudi služe u interpretaciji iskustva i razvoju određenog ponašanjai u tom se ponašanju odražavaju.
Kultura se temelji na simbolima. A najvažniji simbolički aspekt kulture jeste jezik.
Događaji proteklih godina i decenija poput onih na filmskoj traci smestili su enkulturaciju u samu žižu društvene stvarnosti. Dešavanja su manje-više poznata.
Devedesetih godina XX veka srušen je Berlinski zid i zemlje istočne Evrope krenule su u ubrzane integrativne tokove sa zemljama zapadne Evrope. U isto vreme primitivne plemenske vođe jugoslovenske zajednice opredelile su se za rat kao sredstvo ostvarenja njima znanih ciljeva.
Tu bih pomenuo tri dimenzije: politiku, ekonomiju i kulturu.
U politici jahači apokalipse (sjajno oslikani u delu Ežena Delakroa) ponudili su smrt i razaranje kao savremeni oblik građenja ljudske zajednice. Duboko okrenuti prošlosti, zavodili su nas da time rešavaju budućnost.
U ekonomiji bili su nešto kreativniji, ali ne manje razorni. Društveno dobro (bogatstvo) stvarano generacijama proglasili su ničijim, odnosno dodelili su sebi pravo da s njim raspolažu onako kako hoće,nazvavši to tranzicijom.
Kultura kao značajan sektor svakog društva, pa i našeg, prepuštena je najvećim delom ljudima skromnih mogućnosti sa samoizgrađenom aurom vrednosti kojoj se treba verovati. Ti samoproklamovani autoriteti, vešti javnom govorenju, sa mazohističkim zadovoljstvom rušili su redom institucije kulture i kulturne vrednosti.
Dvehiljadite na društvenu pozornicu stupaju „VIP varvari“ (ovde nije reč o pojedincima, već o sistemu) koji, gle čuda, koračaju utabanim stazama prethodnika, fascinirani marketinškim modelima javnog delovanja.
Slike koje svakodnevno gledamo na našim ulicama, trgovima, u preduzećima, domovima … izgledaju zastrašujuće i nameću mnoga pitanja.A ono što je najvažnije, one traže rešenja, i to hitna.
U sam centar razmišljanja postavlja se enkulturacija koja je pomenuta na početku teksta. Dakle, tim procesom ostvarujemo kontinuitet kulturnih vrednosti koje su tako važne za opstanak naše zajednice.
Kako ćemo ostvariti te ciljeve ne zavisi samo od društvenih elita, koje svakako imaju veliku odgovornost, već najviše od svih nas, tzv. običnih građana, jer ako ne izgradimo društvo u kojem su solidarnost, uzajamnost i pomoć drugima najviše vrednosti, stvorićemo hopsijansko društvo u kojem nećemo želeti da živimo ni mi sami, a kamoli naša deca.
Iako znamo da je određeni stepen harmonije neophodan u svakoj kulturi koja pravilno funkcioniše, ne smemo misliti da je potrebna potpuna harmonija. Naime, ne postoje dve osobe koje će na sasvim jednak način doživeti proces enkulturacije ili percipirati svoju kulturu.
Znači, uvek i u svakoj kulturi postoji mogućnost promene. Umesto toga, trebalo bi govoriti o težnji prema doslednosti kulture. Sve dok su delovi kulture prilično dosledni, i kultura će prilično dobro funkcionisati. Međutim, ako nestane ta težnja za doslednošću, razvija se situacija kulturne krize. I to je upravo ono sa čime se naša zajednica danas suočava.
Kako ćemo odgovoriti na te izazove zavisi od cele zajednice i njene spremnosti da na te izazove odgovori jezikom potreba savremenog čoveka i zajednice.
